Postoje moćni putnički automobili sa stotinama konja i raznim Sport – GT – RS – STI – WRX i ostalim oznakama koje upućuju na sportske performanse koje nude. Uz to stižu i adekvatne brojke ubrzanja i brzina od koji se svakom diže kosa na glavi. Samo, moram malo da razočaram mnoge, pa čak i one koji su bili u prilici da voze zaista snažne mašine.
Niko ko nije probao pravi trkački automobil zapravo nije osetio pravu senzaciju brzine. Kad kažem trkački, mislim na bilo koju klasu bilo koje snage. Mislim na automobil koji je ogoljen od svakog viška opreme, detalja luksuza, u kojem se sedi čvrsto zategnut pojasom u pet tačaka, tako da se telo ne može pomeriti ni za milimetar. Pričam o tome da vozač zaista postaje deo mašine, koja ima malo ili uopšte nema veze sa svojim drumskim pandanom. Ne pričam samo o konjskim snagama, ali pričam o trkačkim kočnicama, ogibljenju, oprugama, prenosu upravljača… A sve to dobije jednu sasvim drugu dimenziju kada se sedne u jednosed. Napravu koja je smišljena i stvorena da da bude samo jedno – jako brza. Jer, jednosedi služe samo za to – od kartinga do Formule 1.
Prvi put sam jednosed vozio davno, i to na pravom mestu – Nirburgringu. Trajalo je kratko, i završilo se pre nego što sam se osvestio, samo pet krugova na čuvenoj stazi. Ali je ostalo duboko u meni to što sam osetio iako sam posle toga vozio stotine automobila, a i vozio putničke snagatore na mogim čuvenim pistama. Niko i ništa mi nije donelo senzaciju brzine kao jednosed sa jedva trećinom snage u poređenju sa najsnažnijim što sam vozio.
U auto novinarstvu (kao i u svakom drugom poslu) postoje dani kada jako voliš to što radiš, i kada imas sreće da poznaješ ljude koji umeju da prepoznaju šta želiš. Dobro, moja želja da vam prenesem senzaciju brzine i nije tako komplikovana, ali ono što mi je bilo potrebno jeste – jednosed i pista na kojoj ću ga voziti. Kao što rekoh, imao sam sreće, i dobio i jedno i drugo i to ovde kod nas.
Jednosedu je ime Predator’s PC 010. Proizvodi se u Italiji i zamišljen je kao relativno jeftina (nov je oko 20.000 evra) trkačka mašina, koja nije zahtevna ni za pripremu ni održavanje. Cevasti kavez je njegova samonoseća šasija, oplate su kombinacija aluminijuma i stakloplastike ojačane kevlarom. Dug je 3550 mm, širok 1620 mm i visok 1020 mm. Mala jurilica sa ozbiljno velikim spojlerima napred i pozadi. I sada, mnogi će doživeti razočarenje i jako pogrešiti. Motor je redni četvorocilindarski od motocikla Honda Hornet od 600 cm³ sa 100 KS. Menjač je od istog dvotočkaša šestostepeni, sekvencijalni. Na predjim točkovima oslonjenjim preko dvostrukih trouglastih ramena su smoventilirajuće disk kočnice. Zadnja osovina je rešena kao kod kartinga – nema diferencijala, samo osovina koja povezuje oba točka, na kojoj je nalazi lančani prenos i jedan kočioni disk. Zapravo sve vrlo bazično i jednostavno. Ali dolazi najvažnije: masa je samo 340 kg i mojih 80, to mu dođe 420 kg. Samo 4,2 kg po 1 KS. Bilo koji od aktuelnih hot hatch automobila, koji zaista idu kao nevreme, ima oko 1400-1500 kg i oko 280 – 300 KS. To znači oko 4,6 kg po 1 KS. Da li je Predator’s probudio vašu pažnju?
Moju jeste mnogo pre nego što sam navukao kombinezon, vozačke patike, kacigu i rukavice i seo u njega. Naravno, procedura je standardna, volan napolje, vozač unutra, trkački pojasevi na pet tačaka, stegnuti do besvesti, volan nazad na svoje mesto. Mesta nema, tačnije ima ga taman da gurnem noge do minijaturnih papučica i smestim ramena ispod štitnika za glavu. Da se zna, trkački automobili jesu tvrdi i očerupani od svakog luksuza, ali nisu neudobni. Položaj tela je uvek dobar, pa čak ni kada sedište nije po mojoj meri kao sada. Upravljač je tridesetak centimetara u prečniku, a ukupan hod mu je oko jednog kruga.
Prekidač struje na ON, pritisak na crveno dugme i Honda je zarežala iza mojih leđa, i dok se polako zagreva trudim se da slušam poslednja uputstva šampiona na kružnim stazama stare Juge, ali džabe se čovek trudi. Adrenalin već radi svoje, čujem negde izdaleka …”motor se vrti do 12.000, imaš limiter obrtaja…posle pravca u trećoj možeš kroz deo sa krivinama, ne treba previše da menjaš, druga je strašno jaka može da te izbaci iz krivine, prva ti ne treba”… Poznajem stazu, mnogo krugova sam ovde napravio, 3.100 metara 11 krivina, dugi pravac…
Ipak, poštujemo proceduru, prvo u krug za upoznavanje iza pace car-a. Menjač napred u prvu, neko me gura od pozadi i polazak ide lako. Tvrdo i kratko kvačilo i gas koji reaguje na dodir umeju da prave probleme. Na pola kruga shvatam da mi je glava negde u visini branika Toyote Auris koja je ispred mene, a shvatam i da sa lakoćom pratim automobil koji se već ozbiljno naginje u krivinama. Menjač je sjajan, odmah pored upravljača. Pokret od par centimetara i već je tu sledeća brzina, nazad u višu, napred u nižu…promena traje delić sekunde… Ostajem sam na stazi, pa da probamo… pun gas, treća četvrta, treća, druga i… I radim ono što mi je rečeno da ne radim dok ne upoznam ovog prgavog mališu. Druga, malo više gasa i eto me poprečke, kontra ne pomaže, oteo se odavno i umesto trkačkog automobila postali smo kosilica za travu… Još malo sreće imam za današnji dan – razumevanje od drugara i dobijam drugu šansu.
Formula Predator’s je generator adrenalina. I režanjem motora iza mojih leđa, i snagom kojom udara po leđima posle promene brzine, i brzinom i preciznošću kojom reaguje na svoj minijaturni volan. Za ozbiljno kočenje mora ozbiljno da se pritisne papučica, nema ovde servo pojačanja. I zaista, čovek i mašina postaju jedno, telo ide za automobilom, čak ni glava nema mnogo gde da se pomera. A prgav je, jako je prgav, samo malo više gasa nego što treba i počinje da pleše stražnji deo i beži van krivine. Ako se dobro i na vreme usmeri u krivinu ne podupravlja, čak je neutralan, ali tako su podešeni trapovi u ovom trenutku. Kroz veliku krivinu treća, negde 80-90 ne gledam na mali digitalni instrument, pa pun gas, dokle ima obrtaja i brzina. Pri nekih 170 km/h i 10.000 o/min motora sve počinje da se trese podrhtava. Hodovi ogibljenja su mijaturni i osetim neravnine za koje nisam ni znao da postoje na stazi glatkoj kao staklo. Spojleri rade svoje i zalepljeni smo za podlogu. I onda tras po kočnici, tri brzine dole i u novi krug. Sve slobodnije sve brže, sve više verujem Predator’s-u i sebi. Kasnije kočim, ranije dodajem gas, počinjem da osetim gde je granica…
I onda nastaje problem. Moram da završavam a taman je počelo. Taman je počela privilegija senzacije brzine u kojoj uživaju sva čula. Teško izlazim iz male formule. Ne zato što je tesno, nego zato što mi se ne izlazi, kao malom detetu iz prodavnice igračaka.
I sad, želja mi je bila da podelim sa vama senzaciju brzine u jednosedu. Kada sam ga prvi put vozio, sasvim drugi automobil sa drugačijim menjačem, nije postojala nikava teorija da i sami ovo doživite. Sada postoji mogućnost, i formula, da ova Predator’s, je dostupna praktično svakome, a Srbija ima i pravu pistu na kojoj može da se vozi.
Ovo sigurno nije komercijalni tekst, ali svakako želim da podelim sa vama mogućnost da osetite isto što i ja. Informacije potražite na sajtu: formulateam.rs. I moram još nešto, da se zahvalim mojim drugarima Vladanu i Mladenu, na ustupljenom automobilu i vremenu na stazi centra NAVAK. Bez njih ovog teksta ne bi bilo.
