Radislav Mihajlov uz stunt bike do svetskih zvezda

Neke stvari dogode se slučajno, a obzirom da postoje oni koji tvrde da slučajnosti ne postoje, naš posao i sudbina su umešali prste u jedno novo poznanstvo

Fotografišući pre izvesnog vremena jedno test vozilo u blizini Zrenjanina, na lokacij koja nam je garantovala da nema saobraćaja u okolini, primetili smo momka koji je na svom motociklu prkosio gravitaciji i silama fizike. Prišli smo, predstavili se, upoznali se, uradili par fotografija i govorili da se na miru vidimo i porazgovaramo. Dogovoreno-učinjeno, gostovali smo na jednom od redovnih treninga Radislava Mihajlova, momka rođenog 25.9.1993., koji je iz svog Zrenjanina stigao među svetsku klasu stunt-bike vozača i do nastupa na Moto GP vikendu u Asenu. A samo naivni mogu pomisliti da je taj put bio jednostavan, lak i jeftin.

Dmotion: Kada i kako i na čemu si počeo da radiš stunt, i da li je prvo bio bicikl?
Radislav Mihajlov: Dok još nisam imao dozvolu za motor, vozio sam bicikl kao većina klinaca danas – malo na zadnjem i isprobavao raznorazne stvari. U to vreme je brat imao motor i ponekada bismo odlazili na neka mesta gde sam mogao da vozim bez dozvole. Čim sam položio, iste godine sam počeo da učim da vozim i motor na zadnjem točku. Nakon toga sam video neke vozače koji su u to vreme bili u samom vrhu tog sporta i pomislio: „Čoveče, hoću i ja ovo da radim!“ Posle mnogo godina i truda, eto me tu gde sam sad.

Dm: Koji je bio tvoj prvi motocikl (skuter), koji je bio prvi trik i kako se završio?
R.M.: Moj prvi skuter je bio Kymco super 9s. Na njemu sam učio da vozim i napravio prve trikove. Taj skuter baš i nije bio pogodan za tu vrstu vožnje. Čak se i u jednom momentu raspao na pola – pukao je blok motora. Nakon toga je mama podigla kredit kako bi mi kupila motor koji smo prepravili da bude adekvatan za ’stunt’.

Dm: Kada i kako si otkrio da na dva (a i manje) točka možeš ono što većina niti može niti ikada pokuša?
R.M. Kada sam počeo da radim nešto više od vožnje na zadnjem, shvatio sam da je sve moguće, samo zavisi od toga koliko ću se posvetiti tome. Mnogo mi je bilo lakše kada sam dobio pravi skuter za to, otprilike kada sam imao 16 godina.

Dm:Kako bi definisao stunt ride motocikl, koji motocikl koristiš, I ako nije tajna, koliko košta dobro pripremljen motocikl za trikove, a koliko njegovo održavanje tokom sezone.
R.M.: Stunt motocikli su potpuno prepravljeni i namenjeni za tu vrstu sporta. Sve je drugačije u odnosu na stock motocikl koji kupite i želite ga prepraviti u stunt bike.

Kao što se vidi na fotografijama, rezervoar, kočnice, volan, crash cage, pa i sam ram motocikla su samo od neke od prepravki koje su potrebne kako biste imali pravi stunt motocikl.

Moj motocikl je Kawasaki zx6r i koristim ga isključivo za vožnju po poligonu. To znači da ga nosim u kombiju do i od poligona gde treniram, a isto tako i na nastupe i takmičenja. Njegova cena zavisi od toga koliko opreme ima.

Kao i svaki motosport i stunt donosi puno troškova i održavanje je skupo. Zbog prirode sporta motor se lako haba. U sezoni potrošim izmedju 30 i 40 zadnjih guma.

Dm: Da li za stunt ride treba talenta i određenih predispozicija, ili se svodi na hrabrost i određenu vrstu ludosti da bi se nešto pokušalo?
R.M.: Ja verujem da su svi ljudi jednaki i da ne moraš imati neke predispozicije,a to koliko ćete postići zavisi samo od toga koliko ste uporni i istrajni. Ovo se odnosi na sve, ne samo na stunt riding.
Dm: Da li je stunt ride opasan, i da li si imao težih padova i povreda?
R.M. Kao i svaki motosport, stunt isto ima onu ružnu stranu. Sada sve izgleda savršeno, ali pre četiri godine stvari u mom životu su bile potpuno drugačije, moja karijera je bila vrlo neizvesna zbog povrede. U 2016. i 2017. godini imao sam tri operacije ramena i doktor mi je savetovao da još jednom razmislim da li želim i dalje da vozim motor i da li ću od toga živeti, međutim, ja sam mu rekao da ja samo za to i živim i da moj život nema smisla ako se ujutru probudim i ne mogu da vozim motor. Onda je i on shvatio da sam ja u potpunosti posvećen tome i zahvaljujući njemu i terapeutu, ali i upornom radu uspešno sam se oporavio.

Dm: Koliko mora da se trenira da bi se održavao nivo forme?
R.M. Treniram šest puta nedeljno, dva puta dnevno – bez izuzetaka, samo jedan dan u nedelji ostavim za odmor. Ujutro obično idem u teretanu, taj trening je jako bitan s obzirom da na motoru telo trpi veliki stres, padovi i povrede su neizostavni deo ovog sporta. U zavisnosti od vremenskih prilika, popodne vozim ili motor ili bicikl. Trenutno sam malo smanjio treniranje u gym-u, jer sam imao neke manje povrede i istegnuća, pa sam morao napraviti neki kompromis.
Dm: Koji je raspon brzina pri kojima izvodiš egzibicije?
R.M.: Iskreno, ne znam pri kojim brzinama, obzirom da motocikl ni nema brzinomer, ali moru reći barem u kojim stepenima prenosa vozim neke trikove. Za wheelie i acrobatic trikove uglavnom prva brzina, za stoppie druga i treća.

Dm: Da li imaš svoju omiljenu egzibiciju i da li postoji egzibicija koju još nisi uspeo da izvedeš, a radiš na tome da je izvedeš?
R.M.: Imam par trikova koje baš preferiram što se vidi na mojim slikama i snimcima. Uvek se trudim da stare trikove usavršim do perfekcije i da mogu u svakom run-u da ih uradim bez greške, a nove trikove učim. Novi trikovi imaju posebnu draž. Kada probam nešto novo nikada ne znam kako ću se dočekati, da li idem dovoljno brzo itd… Ono što mene zapravo vozi jeste ta veza izmedju mene i motora kada funkcionišemo kao jedno i to je osećaj koji će običnim ljudima zauvek ostati nepoznat.

Dm: Kako kreiraš program koji ćeš izvesti?
R.M.: To zavisi od mnogo faktora, npr. da li je to show odnsno demo ili takmičenje, od prostora gde vozim itd. Vremenom sam smislio neki svoj run i menjam ga s vremena na vreme.
Dm: Da li si se takmičio, ako jesi koje si najbolje rezultate postigao?
R.M.: Bio sam šampion Hrvatske, Mađarske i Bugarske u manjim kategorijama i to istovremeno, a nešto kasnije i prvak Mađarske u klasi 600, tj. sa velikim motorom. Uspesi na takmičenjima su se ređali u nizu, a verovatno jedan od najvećih je i plasman u Top 10 vozača na svetskom prvenstvu 2017. godine.

Dm: Šta je dosadašnji vrhunac tvoje karijere?
R.M.: Vrhunac moje karijere je svakako nastup na Moto GP trci u Assenu (Holandija). Taj događaj je teško opisati rečima. To je najveća moto manifestacija na kojoj sam ikada mogao da nastupim. Samo glavnog dana, u nedelju, bilo je oko 105.000 ljudi na tribinama, a tokom tog vikenda je prošlo više od 150.000 ljudi. Nastupao sam sva tri dana, zajedno sa timskim kolegom Adamom Kunom koji vozi flatland, koji je dosta slična disciplina samo na BMX-u i svaki naš show je bio savršen. Ti ljudi tamo su ludi za motorima, lože se na sve što pravi buku pa je atmosfera bila fantastična. Glavnog dana sam nastupao baš na stazi gde se vozi Moto GP, na prvoj krivini. Dok sam ja radio show, Moto GP vozači su se ređali na gridu, a po završetku nastupa dok sam išao uz stazu, pored mene su već prozujali prvi takmičari, među njima i Valentino Rosi što je za mene bio prilično nadrealan momenat, budući da je on jedan od vozača zbog kojih sam počeo da vozim motor. Posebno bih se zahvalio Monster timu iz Holandije na poverenju i gostoprimstvu.

Dm: Šta bi želeo da postigneš u svojoj karijeri vozača?
R.M.: Želeo bih samo da nastavim u ovom smeru u kom idem. Da imam još više nastupa kao što je bio taj u Assenu i da sreća nastavi da me prati. Kada sam počinjao da vozim da mi je neko rekao da ću voziti na Moto GP trci, ne znam da li bih mu verovao. Bez motora, treninga i nastupa ne bih imao razlog da se probudim ujutru. Ali, ja danas zaista živim svoje snove. Ne postoji neki recept za uspeh, moraš da veruješ u sebe i u taj svoj san bez obzira na to šta drugi kažu. Radi svoju stvar. Živi život onako kako ti misliš da treba. Ja živim takav život. Istrajan sam u svojim namerama. Na tom putu su me čekale brojne prepreke i nepravde, ali morao sam da naučim da prevaziđem to i idem dalje. Uvek možeš ići i linijom manjeg otpora i reći: ’Nije mi se dalo’.

Dm: Za sve one koji bi možda želeli da se bave stuntom, iz tvojih iskustava, šta treba obavezno da rada, a šta ni slučajno.
R.M.: Prvo i osnovno moraju imati opremu (kaciga, jakna ili neki protektor, rukavice) i ne smeju voziti bez toga. Imao sam težak pad 2017. godine kada sam se nekako u momentu našao ispod motora, crash cage mi je pao na glavu i tako smo motor i ja klizali zajedno. Onaj ko misli da mu ne treba kaciga neka samo proba da zamisli taj momenat bez iste. Zvuči surovo, ali to je deo ove igre. Ako sam ovim uspeo bar jednoj osobi da stavim do znanja da mora nositi kacigu, moja misija je uspešna.
Takođe, mora se imati poligon koji nije mesto gde se odvija saobraćaj, gde nećete nikoga ugrožavati, a ni neko vas. Dodatni problem je buka koju motor stvara i onda je najbolje da to bude neki parking van grada ili u industrijskoj zoni. Moj trenutni poligon je nezavršena obilaznica oko Zrenjanina i postaje sad već prometna, tako da je ovo verovatno poslednja sezona kako treniram tu.
I svakako, sve što sam postigao do sada ne bi postigao da je nije bilo svih onih koji su me podržavali, pomagali i verovali u mene. Nije puka fraza, ali iIskoristio bih ovu priliku da se zahvalim pre svega mojoj porodici, mojim najbližim ljudima koji su uz mene u svakoj situaciji, svojim sponzorima (Monster Energy, Oakley, Moto Land, Motorex, HJC helmets, TRW moto, Samco Sport, Garage moto shop) i fanovima na nesebičnoj podršci koju svako pruža na svoj način i na tome što veruju u mene i moje snove.

Dm: Ako neko želi da te angažuje sa tvojim programom, šta bi trebalo da ispunjava od uslova i kako može da te angažuje?
R.M.: Što se tiče uslova, potreban je ravan prostor dimenzija 60x20m sa asfaltom koji ima dobar grip.
Nastupi se dogovaraju putem e-mail adrese: info@radislav-mihajlov.com , a svakako se radujem budućim nastupima i novim izazovima.