Zašto je bitno baš od 0 do 100 km/h? Da li znate da taj podatak kao referencu za sposobnost ubrznja automobila nisu smislili inženjeri?
Zašto je bitno baš od 0 do 100 km/h? Da li znate da taj podatak kao referencu za sposobnost ubrznja automobila nisu smislili inženjeri? Da li ste se ikada zapitali zašto proizvođači automobila koriste baš 100 km/h kao standardnu meru za ubrzanje? Zapravo postoji dobar razlog. Kada vaš prijatelj opsednut automobilima, profesionalni automobilski novinar ili čak sam proizvođač automobila kaže nešto poput: „McLaren 750S ubrzava od nule do 100 km/h za 2,3 sekunde“, znate da je to brz automobil. Brzina na autoputu iz mesta za otprilike isto vreme koliko je potrebno da se fonetski kaže „Meklaren 750 S“ nije mali podvig.
Vreme ubrzanja automobila od 0 do 100 km/h deluje kao jedna od onih konvencija koje jednostavno postoje oduvek, jer za većinu nas, nekako jeste. Nekada je postojao automobilski časopis koji se bukvalno zvao 0-100, a postoje čak i memovi bivšeg predsednika Joa Bidena koji pokazuje na [ovde ubacite komično sporo motorno vozilo] i divi se njegovoj sposobnosti da ubrza od „nule do 100 km/h za 4,1 sekundu“. Ali kako je tačno 0-100 postalo univerzalno merilo ubrzanja automobila? Da bismo objasnili, moramo da se vratimo na poglavlje o poreklu samog automobilskog novinarstva.
Clarkson pre Clarksona
Sama ideja merenja koliko vremena je potrebno automobilu da dostigne 100 km/h potekla je od našeg kolege, američkog automobilskog novinara Toma McCahilla. U stvari, on nije bio samo pionir testiranja od 0-100 km/h, već verovatno i cele ideje recenzija odnosno testova automobila kakve danas poznajemo i kakve radimo. Sin dilera Mercedesa i unuk bogatog njujorškog advokata, McCahill se okrenuo freelance pisanju nakon što je Velika depresija uništila njegov posao autoservisa. U to vreme, objektivno testiranje i izveštaj nezavisnog novinara o tome kakav je automobil jednostavno nije postojao. Stav proizvođača automobila u to vreme je, zapravo, bio: „Mi sami testiramo svoje automobile i ne zanima nas tuđe mišljenje“, barem prema MotorTrendu. Dakle, Mekehil je smislio plan da u suštini lažima dobije ono što će nezvanično postati prvo uzimanje test vozila za novinara u autoindustriji.
Prema Hemingsu, pretvarao se da je fotograf i „prevario je radnika na železničkoj stanici“ da izvuče Buick iz 1946. godine sa voza kako bi ga mogao fotografisati. I, gle čuda, kompletna pisana recenzija prve vožnje automobila pojavila se u izdanju časopisa Mechanix Illustrated iz februara 1946. godine, test automobila kao forma je rođen. Ubrzo su proizvođači popustili i počeli da igraju sa novinarima, isporučujući automobile direktno u svrhu novinarske evaluacije. McCahillova proza, direktno ili ne, uticaće na to kako će generacije budućih recenzenata automobila pisati i prezentovati. Pošto je stara decenijama, zapravo i nije dobro ostarila. Ali da biste stekli predstavu o njegovom stilu, ovako je jednom opisao pepeljaru Jowetta Javelina: „Kao šolja u koju vam vaš omiljeni zubar kaže da ispljunete zube, ona se izvlači, ali većinu vremena provodi samo zveckajući.“ Još jedna recenzija Dodge Koroneta iz 1966. godine okarakterisala je Hemi motor automobila „oštar kao bengalski tigar u mesari“. Rečeno je da „nikada nije sreo metaforu ili poređenje koje mu se nije sviđalo“, u suštini je bio Jeremy Clarkson pre Jeremyja Clarksona.
Još jedan ključni deo Mekehilovog trika? Uvek je beležio koliko je vremena potrebno da automobil ubrza od nule do 100 km/h (apravo, obzirom da je bio Amerikanac, 0-60 mph). Dakle, praksa navođenja 0-100 km/h kao mere brzine nije nastala, recimo, iz trenutka eureke zaposlenog u časopisu „Road & Track“ jednog dana usred probne vožnje. Više je kao da je Mekehil napisao ceo plan formata pregleda automobila još 1940-ih, a 0-100 km/h je jednostavno bio deo toga. Nažalost, ne izgleda kao da se iko ikada potrudio da pita samog čoveka zašto je tačno izabrao 100 km/h kao referentnu vrednost, a ne, recimo, 80 ili 110 km/h, ali nije teško smisliti nekoliko teorija. U to vreme, ograničenja brzine na nivou američke države su se već kretala oko 80-96 km/h, a Vašington je zvanično podigao ograničenje na 100 km/h (60 mph) 1951. godine. Dakle, merenje ubrzanja ubrzanja automobila iz stanja mirovanja do brzine kojom bi prosečan vozač realno, redovno ikada išao imalo je savršenog smisla samo na osnovu utiska. Tu je bila i zgodna činjenica da je 60 mph približno 100 km/h, ali nešto nam govori da McCahill, rođen u Njujorku, nije razmišljao o metričkim mernim sistemima kada je smislio test. Ako želite preciznost, 100 km/h je oko 97 km/h, dok je 100 km/h zapravo 62 mph. To neslaganje je, inače, razlog zašto određeni egzotični proizvođači zvanično navode samo vreme od 0 do 100 km/h, a ne od 0 do 60 maph. Još jedna stvar koju možda znate ili ne znate jeste da su mnoga vremena ubrzanja od 0 do 100 km/h objavljena danas merena sa pomeranjem vozila od 30 centimetara. To je nasleđe preuzeto iz drag trka, odnosno trka ubrzanja i sistema startovanja u kojima merenje vremena počinje tek nakon što se automobil pomeri oko 30 centimetara unapred – sićušno, ali kada se testirate sa marginama merenim u desetinama, ako ne i stotinama sekunde, svaki centimetar je važan. U stvari, „Car&Driver“ eksplicitno testira i objavljuje i brzine od 0 do 100 km/č i brzine od 5 do 100 km/č, ističući razlike u fleksibilnosti pogonskog sklopa.
Da li je podatak o ubrzanju i dalje važan?
Tokom većeg dela moderne ere, sposobnost serijskog automobila da dostigne brzinu od 100 km/č za manje od pet sekundi značila je prilično ozbiljne performanse, iako je letvica tokom decenija definitivno podignuta. Posebno je podignuta poslednjih godina. U kontekstu cene od šest cifara ozbiljnih mašina proizvedenih 2026. godine, magičnih pet sekundi spušteno je na tri sekunde, a najbrže mašine na putu sada stalno flertuju sa brojkama koje počinju sa jedinicom, posebno kada su u pitanju električni automobili. Chevrolet je, na primer, nedavno podigao mnogo buke kada je njegova novi, hibridni Corvette ZR1X dostigla 60 mph (97 km/h) za samo 1,68 sekundi. Kapa dole svakom inženjeru pogonskog sklopa, aerodinamičaru i dobavljaču guma koji je u to umešan… ali da li je to uopšte i dalje važno? U eri kada Porscheov Macan, električni porodični SUV, može da nadmaši ubrzanje svog sopstvenog hiperautomobila koji je košzao preko milion evra od pre samo jedne decenije, zapanjujuće ubrzanje od 4.5 sekundi od nule do 100 km/h više nije toliko impresivno. To je stvar uspeha i napretka tehnologija. Kada je sve brzo, brzina više nije nešto posebno. Ljubitelji automobila vole jednu, jednostavnu statistiku, i kada u kafiću raspravljate o prednostima, recimo, najnovijeg Ferarija u odnosu na ljubitelje Lamborginija, malo šta ih može brže ućutkati od zapanjujućeg vremena ubrzanja od 0 do 100 km/č. Zahvaljujući McCahillova, ova statistika je odlučivala u pabovima o sportskim automobilima poslednjih 80 godina – i kao što svaki iskusni trkač zna, malo je stvari moćnijih od čiste inercije. Kako vam se čini ova analogija, Tome?