Uz preminulog Ser Strlinga Mossa ne smeju se zaborviti njegovi podvizi na trkačkim stazama, a Mercedes-Benz 300 SLR je zaslužan za jedan rekord
U impersivan niz rezultata koje je tokom svoje karijere u Formuli 1, ali i sportskim automobilima ostvario Ser Stirling Moss, svakako spada i njegova pobeda na Mille Miglia 1955. ostvarena u tada, ali i zauvek jedinstvenom Mercedes-Benz 300 SLR-u. U tom sportskom automobilu u storiju automobilizma zauvek su se upisali Stirling Moss i njegov suvozač Denis Jenkinson, dominantnom pobedom i nikada oborenim rekordom prosečne brzine na trci dužine 1.600 kilometara. Mercedes-Benz 300 SLR trebao je debitovati još 1954. međutim na stazi se nije pojavo sve do treće trke sezone Svetskog šampionata sportskih automobila 1955. legendarnog Mille Miglia trkačkog maratona. A na njoj su Moss i Jenknson pod noge bacili ceo svet u srebrnom sportskom dvosedu.
Mercedes-Benz 300 SLR nastao je kao derivat W196 R automobila Formule 1 i sportskog 300 SL-a iz 1952 godine. Dizajnirao ga je tada čuveni mercedesov inženjer Rudolf Uhlenhaut. Od modela 300 SL preuzeo je cevasti ram, koji je zahvaljujući tankozidnim cevima prečnika 25mm, iako ojačan za trke i dalje bio težak samo 73 kilograma.
Sa druge strane 300 SLR je preuzeo kompletno prednje oslanjanje i ogibljenje sa dvostrukim trouglastim ramenima napred i oscillujućom zadnjom osovinom od W196 R. Ogromne doboš kočnice su postavljene pozadi unutar vozila, kako bi se smanjile neogibljene mase, i to ne samo zadnje nego i prednje, pa su prednjintočkovi imali kratke poluosovine. Uspevale su da pariraju snažnim disk kočnicama koje je počeo da uvodi Jaguar. Obzirom da se se 300 SLR pripremao i za nastup na Le Manu 1955., gde je pregrevanje kočnica predstavljalo velik problem, za tu čuvenu trku 300 SLR je dobio i vazdušnu kočnicu, koja se podizala iza leđa vozača, i vazdušnim otporom pomagala u usporavanju vozila. Kako je Moss primetio, vazdušna kočnica dejstvovala je je kao krilo kakvo danas imaju praktično svi trkački automobili – stvarala je potisak nadole, točkovi si imali bolji kontakt sa podlogom vozač je u krivini ranije mogao da dodaje gas. 300 SLR je bo veoma brz – maksimalna brzina mu je bila oko 300 km/h.
Pogon 300 SLR takođe je bio baziran na agregatu bolida Formule 1 W196 R. Redni osmocilndraš je sa 2.5 litara zapremine povećan na 3.0, time što je prečnik klipa povećan za 2 mm a hod za 9.2 mm. Već tada, umesto od livenog gvožđa, blok motora je bio izliven od legure aluminijuma velike čvrstoće pod imenom silumin. Kompletan agregat imao je samo 234.5 kg. I rešenja iz vazduhoplovstva su našli mesto u ovom trkaču – mehanički sistem ubrizgavanja goriva Daimler-Benz razvio je za motor DB 601 koji se ugrađivao u lovac Messerschmidt Bf 109E iz drugog Svetskog rata. Gorivo se sastojalo od 75% niskooktanskog benzina, 15% metanola i 10 benzena. Da bi motor bio pouzdaniji pri dugom radu na maksimalnom broju obrtaja, umesto ventila koje su zatvarale opruge, korišćen je dezmodromski sistem otvaranja ventila. Snaga koju je motor mogao da isporuči zadnjim točkovima varirala je od 296 do 310 KS pri 7.400 o/min.
Da bi se obezbedio bolji raspored mase, agregat je smešten odmah iza prednje osovine, nagnut na desnu stranu, kako bi se spustilo težište. Ovakva postavka značila je da vozač između svojih nogu ma tunel zvona menjača, pa su sa desne strane tunela bile pedale gasa i kočnica, a sa leve kvačila. Oplata karoserije bila je od limova materijala Elektron, legure magnezijuma, još lakše od aluminijuma. Na žalost, nepoznavanje ovog materijala i pokušaj gašenja požara vodom pri tragediji u Le Manu nekoliko meseci nakon Mille Miglia, samo su pogoršali situaciju.
Mille Miglia spada u klasike trka izdržljivosti na otvorenim putevima zajedno sa Targa Floriom i Carrera Panamericanom. Vožena je drumovima Italije, a maraton je trajao 1000 milja (tačnije 990 milja), odnosno 1.600 kilometara. Mercedes-Benz je 1955. stigao sa moćnom ekipom u moćnim automobilima. Pored Mossa i Jenkinsona, inače novinara, u 300 SLR su seli tada vladajući šampiona Formule 1 Juan Manuel Fangio, Karl Kling, Hans Herrmann i Hermann Eger. Šef tima takođe bivši vozač Alfred Neubauer rekao je da će pasti rekord trke, a Moss dodao da će ga on oboriti uz pobedu. Tako je i bilo, Moss je deklasirao konkurenciju fantastičnom vožnjom i postavio neverovatnu rekordnu prosečnu brzinu od 157,65 km/h, a osim vozačkog umeća Mossa, brzine SLR-a, pobedi je doprineo i inovativni radar koji je smislio Jenkinson, i čitao ga sa rolni papira. Drugo mesto zauzeo je sa pola sata zakašnjenja Fangio. Mercedes-Benz 300 SLR sledeći nastup je ima na Eifelrennen Nürburgring, gde je ponovo pobedio Moss, a drugi bio Fangio, nako čega je došao tragični Le Man.
Pierre Levegh je u 300 SLR-u na startno ciljnom pravcu, pri brzini od preko 200 km/h imao kontakt sa Lanceom Maklinom, izleteo sa staze, udario u ogradu a delovi SLR-a nastavili da lete kroz publiku. Ukupan bilans bio je 83 mrtva gledaoca i preko 180 povređenih. Mercedes-Benz se istog trenutka povukao iz trke, a kao marka na kraju sezona, i iz motosporta odsustvovao narednih 30 godina u znak počasti prema preminulima, iako mercedesov vozač Levegh u osnovi nije skrivio tragičan udes. 300 SLR je u sezoni 1955. odneo pobedu u Švedskoj sa Fangiom za volanom i na trci za Dundrod Tourist Trophy i na Targa Floriju, koje je odneo Moss, nakon čega je praktično bila završena karijera ovo izvanrednog automobila.
Show Comments