Retki kupuju hiperautomobile, ali tehnologija u njima može biti zanimljiva mnogima kao na primer kako se izboriti sa centrifugalnim silama
Retki su oni koji sebi mogu priuštiti hiperautomobil vredan nekoliko miliona evra, pa samim tim ova čudovišta na točkovima ostaju zanimljiva relativno uskoj populaciji. U neku ruku, to je pomalo nepravedno prema tehnologijama i tehnološkim rešenjima koja moraju biti ugrađena u vozila koja dostižu mnogo preko 300 km/h. Šta više, ne 300 nego 400, a i preko 500 km/h. Da bi se takve ekstremne brzine dostigle, a vozilo ih izdržalo, mora biti u stanju da savlada enormna opterećenja koja stvara čista fizika kretanja.
Napraviti sklop naplatka i pneumatika sposoban da izdrži centrifugalne sile pri brzini koja se približava granici od 500 km/h nije ni malo naivan zadatak. Dok se još debatuje da li je ili nije SSC Tuatara postigla novi brzinski svetski rekord, činjenice su nepobitne. Pri zvanično priznatoj brzini od 453 km/h (nezvanično čak 532 km/h), točak od 20“ Tuatare dostiže oko 3.800 o/min, a centrifugalne sile koje se javljaju su enormne. Konstrukcija pneumatika i naplatka mora nekako da savlada sile koje žele da ih rastrgnu, pri tom, što je veća masa, sile su veće. To znači da je za SSC Tuatara morao biti razvijen specijalan ultra lagan i ultra čvrst naplatak. Nekada, izbor materijala za trkačke i naplatke vrhunskih performansi bila je legura magnezijuma, mnogo lakša od aluminijuma korišćenog za konvencionalne naplatke. Svako ko je bio u prilici da u ruke uzme naplatak Formule 1 bo bi fasciniran njegovom malom masom. Osim činjenice da se laganiji pneumatik lakše bori sa centrifugalnim silama, on znači i manje neogibljene mase, i omogućava bolju upravljivost vozila i bolji kontakt sa podlogom.
Britanska firma Dymag je za SSC Tuatarau proizvela naplatke sposobne da izdrže brzine i preko 500 km/h. Ozbiljno iskustvo stoji iza ove kompanije. Osnovana je 1975. i postala poznata po naplatcima od magnezijuma, koji su prvo isporučivani za reli automobl legendarne Grupe B, MG Metro 6R4. Na spisak „klijenata“ Dymaga stigli su Formula 1, Dakar Reli, Leman i Indi Car bolidi. Najnoviji proizvod su hibridni BX-E i BX-F Carbon naplatci. Centralni deo (srce) naplatka su od magnezijuma ili aluminijuma, a prsten od karbonskih kompozita. Za razliku od naplataka koji su jednodelni i kompletno izrađeni od karbonskih vlakana, hibridna konstrukcija svojim magnezijumskim ili aluminijumskim delom bolje preuzima i odvodi toplotu koja se stvara prilikom kočenja. Naplatak od 20“ ima masu od samo 9 kilograma, a „prsten“ je sposoban da izdrži udarac u ivičnjak pri kojem će se generisati masa od 684 kilograma, ali i brutalne centrifugalne sile pri 500 km/h.
Projekat razvoja ovih pneumatika trajao je četiri godine i koštao je više od 11 miliona evra. Detaljno su analizirane sile i zone koje trpe najveća opterećenja. Finalni dizajn naplataka maksimalno razlaže sile, i može da izdrži udarce i opterećenja od kojih bi se konvencionalni naplatak raspao u param parčad. Spoljne ivice prstena koje u kontaktom sa stopom pneumatika su šuplje i ispunjene penom, štite pneumatik i donose krutost konstrukciji. Za odlivanje karbonskog prstena, koristi se tehnika transfera smole, u kojoj su karbonska vlakna multidirekcionalno, tačnije triaksijalno i pod pritiskom položena u kalup, u koji se pod visokim pritiskom ubrizgava smola koja je otporna na UV zračenje, ali i visoke temperature koje se oslobađaju prilikom snažnog kočenja.
Nravno, cena ovih naplataka je u sferi cena hiperautomobila, pa je bolje ne polomiti ih. Dymag računa da bi uz veću proizvodnju i mašinsko polaganja karbonskih vlakana umesto ručnog mogao donekle smanjiti njihovu cenu, čime bi ih doveo na cenu od 42 do 52.000 evra, po komadu naravno.
Show Comments