Mini Cooper ima veoma živopisnu istoriju

Mini Cooper ima više nego živopisnu istoriju, a mnogi ni danas zapravo ne znaju pravo i tačno ime marke

Ne znajući ispravan naziv ovog automobila, često se dešava da ga nazovemo MINI Morris ili MINI Cooper, a zapravo jedini ispravan naziv modela, koji se od 1994. nalazi u okviru BMW grupe, je samo MINI. U slavnoj istoriji ovog modela postojao je Mini Morris, ali ovaj naziv više nije zastupljen. Cooper danas predstavlja oznaku motora, koji se može naći u svim MINI modelima – MINI (hatch) sa troja ili petora vrata, MINI Cabrio, MINI Clubman i MINI Countryman. Da bismo još bolje upoznali ovaj popularni automobil, sledi priča o modelu Mini Cooper i njegovim Cooper S i John Cooper Works verzijama.
John Cooper, idejni tvorac Cooper modela i začetnik MINI Cooper modela kojeg danas poznajemo, rođen je 17. jula 1923. u Kingstonu, u Engleskoj. On je zajedno sa svojim ocem, Čarlsom Kuperom, osnovao 1946. godine kompaniju Cooper Car, koja je u svojoj maloj garaži pravila trkačke automobile za takmičenja Formule dva, Formule tri, a kasnije trkačke automobile Formule jedan.
Džon i njegov otac konstruisali su 1949. godine prvi Cooper 500. Ovaj automobil, koji je pokretao agregat Jap motocikla, kupili su mnogi budući poznati vozači trka, poput Stirling-a Moss-a. Kompanija Cooper Car postala je prvi svetski proizvođač trkačkih automobila za prodaju privatnim licima.
Nakon što je, samo dve godine ranije, ušao na takmičenje Formule 1, Cooper je već 1958. pobedio u prvoj trci. Stirling Moss je osvojio veliku nagradu Argentine (Grand Prix), a Rob Walker u modelu Cooper T43 zabeležio prvu pobedu u Formuli 1 u automobilu sa agregatom smeštenim pozadi. Kasnije u sezoni, Maurice Trintignant pobedio je na slavnom Monako GP takmičenju.
Tokom 1959. i 1960. godine kompanija Cooper Car, pod Džonovom upravom, osvojila je prvenstvo vozača i konstruktora Formule 1, sa vozačima Džekom Brabhamom i Brusom Meklarenom. Svojom revolucijom – motorom smeštenim pozadi, ali i pobedom nam „divovima“ poput Ferarija i Poršea, Cooper je zauvek promenio moto sport i sportske automobile.
Cooper je 1959. postao prvi britanski konstruktor koji je napravio trkački jednosed za novu Međunarodnu Formulu Junior. Kuper je za agregat odabrao BMC-ovu seriju A, a to ga je dovelo u redovne kontakte sa Alekom Issigonisom. Kuper je već tada uočio trkački i reli potencijal Minija. Automobil je pri pokretanju proizvodio svega 34 KS, ali su ga pogon na prednje točkove, mala težina i relativno dugačko međuosovinsko rastojanje učinili izuzetno okretnim četvorosedom.

John Cooper se obratio Issigonis-u sa idejom da proizvede Mini pogodan za takmičenja, ali je ideja o performantnom Miniju bila je prilično strana za Issigonis-a, te nije prihvaćena. Njegov je cilj od početka bio da stvori osnovno prevozno sredstvo i odbacivao je “doterivanje” Minija u bilo kom smislu. John Cooper se zatim obratio Sir George Harriman-u, direktoru kompanije BMC, koji je prihvatio da proizvede 1.000 ovakvih automobila. Harriman je Cooperu ponudio honorar od dve funte za svaki automobil.
U septembru 1961. dva, ne u mnogome različita, modela – Austin Seven Cooper i Morris Mini Cooper predstavnjeni su javnosti. Štampa je bila oduševljena. Svi komentari su bili pozitivni kada je u pitanju kombinacija performansi Mini Cooper-a sa odličnim prijanjanjem i (relativnom) preciznošću. Izvrsnost Minijeve stabilnosti i lakoća upravljanja lako je uspela da se izbori sa porastom snage od 50%, dok su prednji kočioni diskovi i menjač, takođe, bili za pohvalu. Vrlo brzo, Mini-Cooper je postao automobil koji je trebalo imati.
Mini Cooper na trkama i relijima do 1969. godine.
Morris Mini Cooper 997 ccm reli verzija stigla je početkom januara 1962, na osnovu Austin/Morris Mini Cooper modela lansiranih septembra 1961. Motor od 70 KS doneo je značajno poboljšanje snage i učinio ga konkurentnim kandidatom za pobedu na reliju. Morris Mini-Cooper je sada redovno bio među deset najboljih i odnosio nagrade prve klase. BMC je počeo da postavlja standarde u svetu relija, kojim su „vladali“ mnogo veći automobili.
U martu 1963, ohrabren uspehom Austin/Morris Cooper, John Cooper je podsticao razvoj još snažnijeg automobila, tako su modeli Austin Mini Cooper S ili Morris Mini Cooper S razvijani uglavnom za takmičenja. Agregati su imali kapacitet od 1100 ccm, 70 KS, a sam John Cooper ih je razvio za upotrebu u Formuli Junior.
Austin/Morris Mini Cooper S verzija od 1071 ccm predstavljena je u junu 1963. godine, sa procenjenih 92 KS, poboljšanjem od 22 KS u odnosu na proizvodni model, unapređenim kočnicama i naprednom servo asistencijom. Prvim ulaskom u Alpski reli juna 1963. Rauno Aaltonen i Toni Ambrose odneli su pobedu, dobivši titulu vozača „Coupe des Alpes“. Ovo je bio impresivan početak sjajne kratke karijere modela Morris Mini Cooper S.

U januaru 1964. predstavljen je Austin/Morris Mini Cooper opremljen agregatom od 998 ccm preuzetim iz serije Mk II Riley Elf i Wolseley Hornet, mada je u ovoj modifikovanoj Cooper izvedbi model imao dodatni SU karburator i veću kompresiju. Motor je isporučivao 55 KS pri 5.800 o/min.
U proleće 1964. Morris Mini Cooper S modelu kapaciteta 1.071 ccm pridružila su se još dva modela Cooper S: jedan kapaciteta 970 ccm i novi top model sa 1.275 ccm. Razlog za uvođenje ova dva nova modela bio je održavanje automobila konkurentnim na međunarodnoj trkačkoj sceni, gde je klasa od 1.000 ccm bila važna, kao i na relijima na kojima bi se mogla koristiti klasa od 1.300 ccm.
Tokom cele 1965. godine Mini Cooper modeli su dominirali, ne samo na relijima, već i u kružnim trkama, klupskim događajima, pa čak i autokrosu.
U svojoj radnoj karijeri, od 1963. do 1967. Morris Mini Cooper S je postigao sjajne uspehe i pobedio u 25 reli takmičenja plus osvojio brojne nagrade klase i proizvođača. Mini je uvek bio među prvima na bilo kom reliju u kom uzeo učešće, a osvojio je 14 najboljih međunarodnih relija, uključujući i najprestižnije nagrade, reli Monte Karla (ne manje od tri puta, 1964, 1965 i 1967; u stvari, konačan broj je četiri ako se računa 1966. kada je Mini isključen sa svim ostalim britanskim učesnicima zbog navodnih kršenja pravila osvetljenja). Odeljenje za takmičenje BMC-a za Minijeva reli takmičenja imalo različite agregate na raspolaganju: Austin Seven/Morris Mini Minor 850 ccm, Austin/Morris Mini Cooper 997 ccm, Austin/Morris Mini Cooper S 970 ccm, 1071 ccm i 1275 ccm.
U oktobru 1967. BMC je lansirao Mini seriju Mk II, u variijantama Austin Mini Cooper i Morris Mini Cooper.
Spajanje Britanske motorne korporacije (BMC) sa Leyland-om 1968. godine, značilo smanjeno učestvovanje na reli takmičenjima.
Mini Cooper 1970-ih i 1980-ih godina.

 

Standardni Mini Cooper je 1969. zamenjen verzijom 1275 GT, a 1970. predstavljena je Mk III verzija Mini Cooper S (1275 ccm). Iste godine, John Cooper je otvorio sopstvenu garažu u Ferringu u blizini mesta Worthing u Sussex-u.
Juna 1971, proizvodnja Mini Cooper S privedena je kraju. Desetogodišnji ugovor o saradnji sa John Cooper-om bilo je predviđeno da traje do 1971. godine i nije bilo planova da se produži nakon tog datuma.
Pravi sportski model poput Mini-Cooper S nije se uklapao u stavove o modelima upravnog menadžmenta i zato nije bilo budućnosti za njega. Nakon deset godina proizvodnje, proizvedeno je više od 100.000 Mini Cooper (S) modela koji su postigli neke od najistaknutijih uspeha Britanije u svetu međunarodnog moto sporta. Naravno, kada je Odeljenje za takmičenja u BMC-u bilo zatvoreno, Mini Cooper nije više bio toliko u žiži javnosti (a sam automobil više nije bio ozbiljan reli takmičar). Mini Cooper je nekoliko godina ostao zanemaren i pomalo zapostavljen. Tek je osamdesetih godina originalni Mini Cooper je stekao status istinskog klasičnog automobila i od tada globalno interesovanje za ove automobile neprestano buja.
Rover Grupa je nastala 1986. godine, preimenovanjem kompanije British Leyland (BL) koja je tada priizvodila Mini. John Cooper je dobio zvanično odobrenje za promociju svog „tjuning“ kompleta za 998cc Mini, koji se zahvaljujujći njemu mogao pretvoriti u „Mini Cooper“. On je otišao u Rover sa predlogom za novi Mini Cooper od 1.275 ccm i postignut je dogovor o pokretanju posebnog limitiranog izdanja Mini Cooper-a u julu 1990. godine. Od maja 1989. godine, pre predstavljanja novog Mini Cooper-a, poseban „John Cooper Performance Conversion Kit“ za Mini bio je dostupan u prodavnicama kompanije Rover.
Ponovno uvođenje Mini Cooper-a 1990-ih godina
Novi Mini Cooper predstavljen je jula 1990. godine. Limitirano izdanje od 1.650 automobila imalo je bele trake, oznake „John Cooper“ i luksuzne trimove. Ipak od septembra iste godine, Mini Cooper postao je redovni proizvodni model – bez belih traka na haubi, mekanog krova (sunroof), oznaka i lampica.
John Cooper je zatim razvio Kit za konverziju, odobren od strane Rover kompanije, kako bi napravio Mini Cooper „S“, dostupan od marta 1991. godine. U skladu sa zakonima o emisijama, 1991. godine agregat Mini Cooper-a zamenjen je metro motorom od 1.275 ccm sa trosmernim katalitičkim pretvaračem i „single-point“ ubrizgavanjem goriva – poznat kao Cooper 1.3i.
„Si“ John Cooper Performance Kit iz John Cooper garaže revidiran je tako da odgovara motoru sa ubrizgavanjem goriva, i tako je nastao Mini Cooper Si.
U januaru 1994. vanredna skupština British Aerospace Plc (BAe) dogovorila je prodaju svih grupe Rover BMW-u. Prema ugovoru o kupovini, BMW je platio BAe-u 80.000 GBP (oko dve milijarde nemačkih maraka u to vreme). U trenutku prodaje, Rover je proizvodio oko 430.000 automobila godišnje i imao 33.000 zaposlenih u četiri fabrike (Longbridge, Cowley (Okfsord), Swindon, Solihull). John Towers postao je generalni direktor Rovera.
BMW je, prilikom kupovine kompanije, prisvojio i niz drugih britanskih motornih marki. Osim brendova aktivnih u vreme kupovine (Land Rover, MG, Rover i Mini), tu su bili i brendovi Austin-Healey, Morris, Riley, Standard, Triumph, Vanden Plas, Wolseley.
U oktobru 1996. najavljena je revidirana verzija Mini modela – hladnjak montiran spreda, vazdušni jastuk, zatezači sigurnosnih pojaseva, grede na vratima, “multi point” ubrizgavanje goriva sa katalizatorom i povratnom spregom; a uporedo je lansiran i Sport Pack koji je znatno povećao nivo opcionih dodataka. John Cooper je tada ponudio verzije Cooper S i Cooper S Works.
Aprila 2000. Mini je reorganizovao svoj asortiman za tržište Velike Britanije proizvevši „oproštajni“ asortiman Mini Classic. Bile su dostupne tri verzije: Classic Seven, Classic Cooper i Classic Cooper Sport. Izmene u sve tri verzije uglavnom su bile u enterijeru.
U oktobru 2000. poslednji klasični Mini sišao je sa proizvodne linije fabrike u Longbridge-u. Otprilike 5.387.862 jedinica Minija proizvedeno je širom sveta tokom 41 godine kontinuirane proizvodnje. Svi klasični Mini Cooperi izgrađeni su u Austin-ovoj fabrici u Longbridge-u i imali su brojeve šasija koje su dodeljene iz glavne serije Austin Mini brojeva, obično sa 50 (ili više) brojeva izdvojenih za Austin ili Morris. Nijedan klasični Mini Cooper nije proizveden u fabrici Morris u Cowley-u, niti je Cooper fabrika trkačkih automobila u Surbiton-u na bilo koji način bila uključena u proces proizvodnje. Međutim, proizvodnja klasičnog Mini Cooper-a odvijala se u drugim zemljama u kojima je BMC pokrenuo lokalne operacije sastavljanja kako bi zaobišao carinske barijere ili samo pojednostavio izvoz. Ova postrojenja za montažu bila su opremljena kompletima CKD iz Longbridge-a.

Novi MINI Cooper

Majkl Kuper, sin Džona Kupera, osnovao je 2000. godine brend “John Cooper Works”, a firma se specijalizovala za snabdevanje „tjuning“ kompletima za ugrađivanje u nove MINI Cooper modele.
BMW, u čijem je MINI već bio vlasništvu, doneo je odluku da u potpunosti modernizuje dizajn klasičnog Minija. Od 2001. godine, počeo je da proizvodi novu interpretaciju malog sportskog automobila pod brendom MINI (velikim slovima), u različitim modelima i kapacitetima motora. Već 2001. lansiran uz MINI One, MINI Cooper oživeo je svoje legendarno ime sa snažnijim motorom (85 kW/115KS pri 6000 o/min) i većom maksimalnom brzinom (200 km/h). John Cooper-u i porodici je ranije pokazan MINI Cooper i oni su dali određeni doprinos razvoju, a John Cooper Works kit za nadogradnju “Dealer-Fit ” bio je dostupan u saradnji sa MINI-jem nakon lansiranja automobila.
U proleće 2002. godine, nakon uspešnog predstavljanja MINI Cooper modela u Evropi, BMW grupa je proširila liniju proizvoda modelom MINI Cooper S.
U aprilu naredne godine John Cooper Works „tjuning kompleti“ za MINI Cooper i MINI Cooper S plasirani su na tržište i bili ugrađivani kod MINI dilera širom sveta. “Tjuniran” kao John Cooper Works, MINI Cooper je ostvarivao maksimalnu snagu od 126 KS (93 kW), dok je MINI Cooper S ostvarivao 200 KS (147 KW).
MINI Cooper kabriolet je predstavljen javnosti u julu 2004. godine.
Novi MINI Cooper S sa John Cooper Works GP Kitom, model sa dodatno unapređenim performansama, pogodnim za vožnju na regularnim putevima, predstavljen je u julu 2006. Postizao je sprint do 100 km/h za nešto manje od 6,5 sekundi. Model je imao ograničen na 2.000 jedinica sa jedinstvenom šemom boja – Thunder Blue metalik bojom sa Pure Silver krovom i retrovizorima u Chili Red. Svi automobili su bili označeni brojevima na krovu od 1 do 2.000.

John Cooper Works postaje podbrend MINI-ja
BMW grupa je zatim dobila prava na marku John Cooper Works, koji se intenzivno uključio u „tjuniranje“ MINI modela od ponovnog pokretanja i od 2007. godine, John Cooper Works se nalazi u sastavu i pod okriljem MINI brenda nudeći kompletan asortiman proizvoda za vozače izraženo sportskih ambicija. Ovo je ojačalo vezu između vrednosti MINI brenda i moto-sportske tradicije John Cooper Works-a.
MINI je zatim pokrenuo proizvodnju dva modela u okviru podbrenda MINI John Cooper Works, te je naredne, 2008. godine, javnosti predstavljen novi MINI John Cooper Works, proizveden u fabrici MINI-ja u Oksfordu, kao i model MINI John Cooper Works Clubman. Oba modela je pokretao 1,6-litarski četvorocilindrični motor sa Twin Scroll turbo-punjačem i direktnim ubrizgavanjem snage 155 kW / 211 KS.
Narednih godina, BMW je nastavio da proizvodi verzije Cooper, Cooper S i John Cooper Works različitih MINI modela, a danas je aktuelna MINI GP verzija malog MINI-ja sa 306KS koja je proizvedena u limitiranoj seriji od ukupno 3.000 jedinica, kao i MINI John Cooper Works Countryman i Clubman modeli koji, takođe, isporučuju 306KS.