Ima li vozača u automobilu?

Pre trideset godina, eksperimentalni kombi je bio u stanju da sam upravlja, ubrzava i koči. Napravio ga je Mercedes. Isti proizvođač ponovio je eksperiment sa S Klasom demonstracijom u okolini Pariza 1997.
Međutim, cela stvar se tada zaustavila kao komercijalno neostvariva. Danas, dvadeset godina kasnije Dieter Zetsche prvi čovek Mercedes-Benza ima glavobolju zbog tada odbačenog projekta.

Mercedes-Benz, umesto da danas ima startnu prednost u autonomnoj vožnji, zaostaje za drugima, ili je u najboljem slučaju na istom nivou sa ostalima. Dieter Zetsche koji je svoju karijeru u Mercedes-Benzu počeo 1976. u razvoju iste ove komapnije, i dogurao do prvog čoveka, sada ima trn u palcu koji ne može da izvadi, a moguće je da će upravo zbog njega ostati bez svoje pozicije kada mu ugovor istekne 2019.
Zbog čega tolika gužva oko autonomne vožnje? Proizvođač koji prvi na ulicu izveze automobil u kojem će vozač čitati novine dok “vozi” na posao imaće neverovatnu stratešku i poslovnu prednost u odnosu na druge. Koliko god se nama iz naše srpske perspektive, koju zamagljuju “vozila baba do pijace polovnjaci”, autonomna vožnja čini kao naučna fantastika, ona je realnost i jako bliska budućnost. A rat za primat u autonomnoj vožnji besni odavno, lome se koplja ko će biti prvi i ko će preuzeti monopol u igri vrednoj neopisive milijarde bilo kojih novčanica. Autonomni automobili, koji će funkcionisati po principu “vozi me tamo i tamo”, već oblikuju budućnost automobilske industrije. Samo, nismo ni svesni koliko bliske. U naredne tri-četiri godine krenuće revolucija u transportu obima one koja se pre 120 godina desila kada je automobil zamenio zaprežna vozila.

Ugrubo, autonomija sa jedne strane ima uzvišene i humane ciljeve: savršeno bezbedan transport u kojem neće biti udesa. Barem teoretski, obzirom da još nije, a teško da će ikada i biti stvorena nepogrešiva tehnologija, kao što nikada neće biti eliminisan faktor ljudske greške.
Sa druge strane, je realnost – biznis. Budimo realni, proizvodnja automobila je biznis, ogroman, koji se zbog autonomne vožnje preselio i uselio u slikonsku i ostale doline u kojima nastaju komponente bez kojih autonomije nema. Naredni automobili i saobraćaj će nesagledivo zavisiti od hardvera i softvera koji će ih voditi ka zadatom cilju. Da li je neko rekao Google, Apple, Uber i ostali? A gde je GPS, čiji sistem satelita drži zna se ko?
Sa treće strane, gde je tu čovek u automobilu? E sad, tu stižu brojne sociološke zamke. Da li ćemo postati zavisni od mašina? Stalno se pominje izraz povezanost, a on znači da će čovek-vozač morati da se više ili manje poveže sa svojim vozilom. U idealnom svetu zvuči sjajno, ali stvaran svet nije idealan. Ne samo da će nas mašina pustiti da uđemo u nju, nego će ona ući i u nas, naše želje, navike, dnevne rutine, a neko će na toj “povezanosti” dobro zaraditi.
Taj neko je auto industrija. Pomenuti gospodin Dieter Zetsche je dobrim odlukama povratio u život Mercedes-Benz, koji je prošle godine ostvario zaradu od 9,9 milijardi evra, ali može se destiti da zbog jedne loše procene izgubi mnogo puta toliko. Zbog toga je brže bolje prebacio fokus, a i mnogo para u razvojne centre za autonomna vozila, čiji proizvodi uveliko “trče” putevima Kalifornije i Nemačke. Nisu ovo neki fensi modeli. Trenutno pričamo o kombijima sa čudnim izraslinama na sebi, prepunim inženjera i elektronike, koji pokušavaju da prevaziđu još uvek brojne prepreke i opasnosti na putu do bezbedne autonomne vožnje.

I sada, o čemu pričamo, o TV seriji Svemir 2199? Ne, pričamo o tome da će Ford imati serijski autonomni automobil 2020. da BMW najavljuje iNext kao svoj vrhunski model za 2021. dok Tesla za svoj autopilot tvrdi da je već sda nekoliko puta bezbedniji od čoveka vozača. Partnerstvo tipa Mercedes-Benz – Bosch najavljuje autonomni taxi za 2023.
Automobili koji se sami kreću su tu, odmah iza ugla. Samo, nekako, kad pomislim na naš mentalitet po principu “licnovanih osigurača”, nije mi dobro.