Prikazivanjem modela Type 41 La Royale, Bugatti je predstavio najjači, najveći i najluksuzniji automobila svog vremena
Prikazivanjem modela Type 41 La Royale 1926. godine, Bugatti je svetu otkrio najjači, najveći, najluksuzniji i najskuplji automobil dvadesetih godina prošlog veka. Za inženjera, dizajnera i vizionara Ettorea Bugattija, Type 41 La Royale bio je vrh vrhova i kulminacija njegove kreativnosti. Automobil kojem niko i ništa na svetu nije moglo konkurisati – vozilo za imperatore, kraljeve i kraljice. Ime Royal nje dobio slučajno, Type 41 bio je stvarno carski.
Sa međuosovinskim razmakom od 4.3 metra i dužnom karoserije od preko šest metara, Royale je bio monumentalna pojava i najluksuznije vozilo ikada napravljeno u Molsheimu. A i cenom od tadašnjih 100.000 rajhsmaraka i najskuplje – Royale je bio tri puta skuplji od sličnh limuzina drugih marki i 10 puta skuplji od ostalih modela iz kuže Bugatti. Birani i dovoljno bogati kupci od fabrike su dobijali šasiju sa radijatorom hladnjaka, a najčuveniji karoseristi tadašnjeg vremena, Kellern & Cie, Weymann, Binder, Bugatti, Weinberger i Park Ward, radili su ostalo. U šasiju i motor Royala, Ettore Bugatti dao je celog sebe.
Osnova motora za Type 41 La Royale bio je avionski motor koji je Ettore Bugatti razvio za francusku vladu. U avionskoj verziji, ovaj redni osmocilindraš imao je zapreminu od 14.7 litara i 300 KS, ali je za ugradnju u Royale bio smanjenje zapremine na 12.8 litara, ali takođe oko 300 KS. U zavisnosti od verzije karoserije oko 3.5 tona teški Rojale, ovaj „osmak“ je uspevao da zaleti do 200 km/h. Sporohodni agregat velike zapremine je bio veoma tih i miran, a dostizao je maksimalno samo 1.800 o/min. Zbog primene na avionima imao je suvi karter, u koji je stajalo čak 23 litre motornog ulja, a temperaturu ogromnog bloka i glave motora održavalo je čak 43 litre rashladne tečnosti. Kolenasto koje je imalo čak devet ležajeva i bregasto vratilo nisu bili povezani ni lancem niti remenom nego jednim vertikalnim vratilom. Poklopac motora je bio toliko dugačak da su morale da ga podižu i sklapaju dve osobe. Menjač je bio trostepeni sa višelamelastom suvom spojnicom, a pogon na zadnjim točkovima. Royale je imao dvostruko eliptično ogibljenje da bi bio udobniji, a naplatci sa prorezima bili su čelični iz jednog komada, kako bi bolje odvodili toplotu koja se stvarala u ogromnim dobošima kočnica. Za dovoljno autonomije vožnje brinuo se rezervoar od čitavih 200 litara.
Prvi prototip napravljen je 1926. sa produženim međuosovinskim razmakon i motorom avionske zapremine od 14.7 litara, ali prvi primerak prodat je tek 1932. francuskom industrijalcu Armandu Esdersu, za koji je elegantnu karoseriju u roadster stilu uradio Jean Bugatti. Obzirom da je Esders planirao da vozi samo po danu, njegov Royale nije imao glomazne farove, čime je dobio još elegantnije linije. Još tri automobila su potpom stigla do svojih vlasnika. U narednih nekoliko godina Royale je proizvođen sa potpuno različitim karoserijama, kao kabriolet, Pullman limuzina sa platennim krovom, ali i verzija sa samo dvoja vrata. Royale je bio dekadentno luksuzan – u Coupé Napoleon verziji, putnik je otpozadi komunicirao sa vozačem preko električne interkomske veze.
Royale je bio jedini Bugatti ikada sa ornamentom. Motiv slona koji igra dizajnirao je Ettoreov tada već preminuli brat Rembrandt Bugatt, poznati umetnik i vajar.
Ipak, sav ponuđeni luksuz nije pomogao Royaleu da postigne komercijalni uspeh. Globalna ekonomska kriza i godine nakon nje, proredile su kupce. Do 1933. samo šest primeraka ovog superautomobila je izrađeno, a četiri prodato. U Royaleu se vozio ili ga vozio Ettore Bugatti lično, a i njegova supruga je preferirala luksuz koji je pružalo Ettoreovo remek delo. Svi ikada proizvedeni primerci živi su i dan danas i svaki se može smestiti među najekskluzivnje automobile na planeti. Ukoliko bi se ikada neki od njih pojavio u prodaji, sasvim sigurno bi dostigao astronomske cifre.
Zanimljivo je da iako Royale kao automobil nije postigao komercijalni uspeh, njegova konstrukcija jeste. Bugatti je modifikovao njegov osmocilindarski motor, kako bi se ugrađivao u ekspresne vozove za željeznice Francuske. Za samo devet meseci, Bugatti je razvio obe brze vozove. Od 1935. pa sve do 1958 bili su u upotrebi šinska vozila sa četiri osovine i Bugatti motorima koje koji su razvijeni za tadašnji ETAT, današnji SNCF. U zavisnosti od verzije SNCF XB 1000 koristio je od dva do četiri osmocilindarska Bugatti motora sa po 200 KS. Već na prvim testovima voz je dostigao brzinu od 172 km/h, što ga čini prvim modernim brzim vozom. SNCF je ukupno poručio 79 ovih šinskih vozila sa Royale motorima, poznatim po tihom i mirnom radu.
Show Comments